ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
Исидора Секулић је рођена 18.фебруара 1877. у Мошорину, у Бачкој (у Просветиној „Малој енциклопедији" и у „Историји књижевности" Јована Деретића као година рођена стоји 1887). Детињство је провела у Руми и Земуну. Школовала се у Сомбору и у Пешти. Попут многих школованих жена тада, радила је као наставница прво у Панчеву, а затим у Шапцу и од 1919. у Београду. Обе окупације је провела у Србији.
Тешку трагедију доживљава 1900. године - најпре јој је у априлу умро отац, а у јулу и брат Димитрије, студент права у Грацу. Обојица су сахрањена на земуском православном гробљу. Над њиховим гробом Исидора је проводила сате и дане, а и касније, ма где боравила и путовала, сваки Ускрс - дан када јој је умро отац проводила је на гробљу. Ту се упознала и спријатељила и са старим гробаром Николом који јој је причао историје и судбине многих земунских породица и личности које су ту почивале. Исидора је све то помно бележила у „црну свеску", коју је увек са собом носила на гробље и коју је на жалост, спалила пред смрт. Најзанимљивије приче старог гробара уобличила је и објавила у свом најбољем делу „Хроника паланачког гробља".
Исидора Секулић живела је повучено, у свету књига, без породице коју је рано изгубила. Била је болешљива, од мајке, коју није запамтила, наследила је, како каже, „потпуну туберкулозу", са очеве стране „лудило и разне облике нервне поремећености". И поред тога много је путовала, била је у Француској, Немачкој, Енглеској, Скандинавији, Русији, Африци, Малој Азији. У Мароко је путовала угљарским бродом, онако „како путују сиромашни људи као што сам ја".
То њено сиромаштво заправо је свесно тражено. У једном писму она каже: „Према новцу имам отприлике однос који Англо-Американци имају према несрећној, мени тако драгој, Француској: у нужди - да; ван нужде - не треба ми. Ниједан већи хонорара нисам до сада узела."
Остаће записано и то да је Исидора Секулић прва жена која је постала академик, за дописног члана Академије примљена је 1939. године, а за редовног 1950.
У једном интервјуу из 1957. године Исидора је рекла: „Волим тишину (...) Ако нешто вредим нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале." Умрла је годину дана касније (5. април 1958. године), у 81. години живота.
Стваралаштво
До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа.
Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.
Дела
У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је:
* Сапутници, 1913 - приповедна врста интимног дневника
* Писма из Норвешке, 1914 - путопис
* Ђакон Богородичине цркве, 1920 - роман
* Хроника паланачког гробља, 1940 - приповетке
* Записи 1941.
* Аналитички тренуци и Теме, 1941 - есеји
* Књига дубоке оданости Његошу, 1951.
* Говор и језик културна смотра народа, 1956.
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
МОЈА ПОСЛЕДЊА ВОЉА
Умирање и смрт, последња борба коју свако мора сам издржати. После издисаја што остане, то више није нико, и зато над најпростијим погребом треба да влада најпотпунија тишина. Молим, стога, да се мој леш завије у чаршав из мог домазлука, да се полочи у најпростији чамов сандук, и спусти у сиротињску раку, по реду на гробљу. Без икакве аранжиране сахране, без говора и венца, без новинских чланака. Свештеник ће ме испратити и очитати над гробом драгу ми просту молитву Господњу. Сем свештеника, моји најближи пријатељи колико могну и хтедну.